Prijatelji
dece Srbije su 30. marta 2016. posetili prihvatni centar za migrante u
Adaševcima, naselju koje se nalazi na auto-putu Beograd–Zagreb u opštini Šid. Prihvatni centar je adaptirani motel „Adaševci“,
koji ima prizemlje i sprat, sa oko 15 soba i apartmana. Izbeglice odatle
autobusom odlaze do železničke stanice u Šidu kako bi nastavili svoj put.
U prihvatni centar smo stigli oko 11 sati prepodne. Zapahnuo nas je miris
poput mehaničarske radnje, mada vozila u pokretu nije bilo u blizini. Sve je
bilo mirno i bez gužve; ljudi su sporo hodali i pričali tiho između sebe, u
grupicama. Kako smo ubrzo saznali, nije uvek bilo ovako. Kroz centar je umelo
da prođe i do 9.000 izbeglih u jednom danu i da čak 50 autobusa istovremeno
pođe za Šid.
U periodima velikog priliva, prema rečima službenika delegacije EU sa kojim
smo razgovarali, nije bio zabeležen nijedan incident. Izbeglice su osobe koje
samo „pokušavaju da uspostave koliko-toliko normalan život“, boraveći u sivom
motelu oblepljenom posterima raznih organizacija, spiskovima imena na sobama, i
prolazeći kroz stresne procedure „skrininga“ pre intervjua i samog intervjua.
U prihvatnom centru se trenutno nalazi veliki broj dece (verovatno stotinak
njih), a utisak tamošnjih službenika je da su gotovo sve žene koje pristignu u
drugom stanju. Zabeležen je i jedan porođaj.
Više puta smo čuli kako se najveća kulturološka razlika između izbeglica i
domaćeg stanovništva sastoji u odnosu prema deci. Možda je preterano reći da se
izbegličke porodice vode isključivo onim „Alah dao, Alah uzeo“, ali očigledno
imaju opušteniji stil roditeljstva ili su samo pogođeni sindromom sagorevanja
usled trauma, nespavanja, gubitaka, nasilnih smrti... Majke su sklonije da
puste svoju decu da se slobodno igraju i da istražuju, bez uspostavljanja
prevelike kontrole i nadzora. Takva praksa često nailazi na nerazumevanje na
našim prostorima. Slušajući o ovome, saznali smo i da se u Siriji i u još nekim
državama Dan majki slavi 21. marta (u Srbiji se ovaj praznik zove Osmi mart).
 |
| Fotografija preuzeta sa sajta Radia Slobodna Evropa |
Kako deca u prihvatnom centru provode dan? „Dečiji kutak“ u motelu smo zatekli
zaključanim. Kroz staklena vrata smo mogli da vidimo malenu osunčanu sobu sa
puno igračaka. Kako smo kasnije saznali od jedne socijalne radnice, Kutak je do
pre dve nedelje radio non-stop i trenutno radi od 8 do 20 sati. Zapitali smo se
– da li igračke moraju da budu pod ključem? Dvema devojčicama koje su se ispred
Kutka igrale jednim balonom, to izgleda nije smetalo. Pažljivo smo pogledali i
dečije crteže okačene na zidovima motela, ali nismo mogli da zaključimo da li
su deca na njima prikazivala ono što žele ili ono što je neko drugi mislio da
treba da nacrtaju da bi „ganuli“ posetioce prihvatnog centra.
Čuli smo da „deca izbeglice doživljavaju Centar Adaševci kao vrtić“, ali
nismo mogli da se u to u potpunosti uverimo. Videli smo oko dvadesetoro dece, koja
su imala ispod 10 godina. Bebe su bile u naručju svojih roditelja. Nešto
starija deca su u parovima zauzimala ćoškove radi tihe igre. Najstarija deca su
se okupljala u klike u kojima su pravila krug od sprata do prizemlja motela. Utisak
mi je podeljen – da li se deca dosađuju ili su razigrana? Možda su delovala
veselo samo zato što su videla neka nova lica u svom okruženju?
Nismo se iznenadili kada smo kasnije
čuli za problem preteranog vezivanja radnika za decu izbeglice. Ona su otvorena
i druželjubiva i lako će uspostaviti komunikaciju sa vama govorom tela. Stidljivo
su nas pozivala na igru, a nasmejano su nam mahala kada smo odlazili.
Aleksandra Lazić
Diplomirana psihološkinja na master studijama
Voloonterka Prijatelja dece Srbije
Нема коментара:
Постави коментар