"Senzibilizacija" je velika reč
za brigu. "Deca izbeglice koja putuju bez pratnje
roditelja/staratelja" su, kratko rečeno, deca. Da li treba
brinuti o deci? To je pitanje koje se i ne postavlja jer se odgovor prosto
podrazumeva. Ali da li uvek na najbolji način delamo u skladu sa tim glasnim
"da, treba"?
Na primer, kako je škola kroz vreme postajala
sve bolje mesto za decu? Tako što su pedagozi postajali sve senzibilizovaniji
za potrebe dece! Ja sam studentkinja i mogu da pratim predavanje od dva sata.
Ali to ne može i sedmogodišnje dete, pa časovi traju 45 minuta. Isto tako,
razlomci se ne uče u prvom razredu, postoji pauza između časova, veliki odmor
za jurnjavu i užinu... Budite zahvalni senzibilizovanim učiteljima što više ne
klečimo na kukuruzu! Dakle, sadašnje škole su dosta naprednije u pogledu
osetljivosti za dečije potrebe od škola iz 19. veka. Ako se složimo sa tim da
ceo svet treba da bude senzibilizovan za dečije potrebe kako bi mogao da ih
prepozna i zadovolji, videćemo da ima mnogo mesta za poboljšanje.
Deo sveta koji treba što pre i što u većoj
meri informisati i osnažiti za potrebe dece su evropske izbegličke rute. Jedna
od važnih tačaka na toj ruti je i Srbija, gde je samo u februaru ove godine
registrovano oko 37.000 novopridošlih Sirijaca, Avganistanaca, Iračana... Čak
39.5% registrovanih izbeglica i migranata su bila deca.[1]
Ako mislite da su ta deca uvek u pratnji roditelja ili staratelja,
nažalost, varate se. Prema podacima Agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija,
od svih registrovanih izbeglica koji su tokom 2015. godine prošli kroz Srbiju,
oko 10.600 njih bili su maloletnici bez pratnje.
Sirijskom
dečaku drugo dete nudi hranu na železničkoj stanici u Budimpešti.
Da bismo osigurali da Srbija bude bolje
mesto za decu izbeglice koja putuju sama, moramo da suštinski razumemo njihove
potrebe. Pripremljeni treba da budu svi, kako oni koji direktno pomažu (poput
volontera), tako i oni koji donose odluke o sudbini dece (poput političara), pa
i oni koje će se samo potencijalno susresti s tom decom (npr. biće pozvani da
učestvuju u dobrotvornim akcijama).
Pre svega, treba da se stavimo u poziciju
dece i da pokušamo da zamislimo u kakvom su stanju, kako se osećaju i šta misle
dok su sami u nepoznatoj državi. Da li
su gladni? Da li im je hladno? Da li su uplašeni? Da li su usamljeni? Da li se
osećaju napušteno i iznevereno? Da li su tužni? Da li su ljuti? Da li nas
razumeju kad im se obraćamo? Da
li znaju kuda dalje? Ili su sve to zajedno.
Bilo da smo se lično upoznali za decom izbeglicama,
bilo da smo ova pitanja sada postavili samo sebi, jedno ostaje jasno: deca izbegličke krize su samo deca.
Imaju dečiji izgled, i dečiju maštu, i dečije potrebe. Jedino što ih izdvaja od
druge dece je to što zadovoljenje njihovih potreba osujećuju spoljašnji uslovi
na koje ona nikako ne mogu da utiču. Posebno ukoliko su prepuštena sama sebi
jer nemaju roditelja ili staratelja koji bi brinuli o njima, što ih čini daleko
ranjivijim od dece koja putuju uz pratnju.
Deca
u izbegličkom kampu prave sneška.
Preuzeto
sa CNN
Koraci podrške su sledeći: 1)
identifikacija potreba dece, 2) identifikacija načina da se te potrebe
zadovolje, 3) promena spoljašnjih uslova radi zadovoljenja potreba dece. Pri
koraku 1 je veoma bitno primetiti da potrebe dece, kao i svih ljudi uopšte, idu
dalje od onih egzistencijalnih, poput gladi i žeđi. Tu su i potrebe za
sigurnošću, za lečenjem, za porodicom, za učenjem, za igrom, za društvom, za
komunikacijom,... Korak 2 - identifikacija načina zadovoljenja potreba -
podjednako je bitan, ali se često previđa. Zamislimo samo banalne primere
davanja vode nekome ko je gladan ili kompleksnije, kao što su pružanje pravne
ili psihosocijalne pomoći na jeziku koji dete ne razume. Tek kada smo prošli
korake 1 i 2, možemo da pređemo na 3 i da deci odistinski pomognemo.
Možda ćemo, kada postanemo osetljivi za
potrebe dece izbeglica, osetiti empatiju koja nas pokreće da nešto za tu decu i
uradimo. Jasno je da samo kombinacija senzibilizacije, empatije i dobro
postavljenih sistemskih rešenja utiru put promišljenim i efikasnim
individualnim i kolektivnim akcijama u cilju poboljšanja statusa dece izbeglica
koja putuju bez pratnje roditelja/staratelja.
Aleksandra
Lazić
Diplomirana psihološkinja na master studijama
Volonterka Prijateljia dece Srbije
Нема коментара:
Постави коментар