U
novom „Miksalištu“ je uvek gužva. Do pre nekoliko dana je prolazilo preko 500
izbeglica na dnevnom nivou. Zbog očekivanog haosa koji je nastao zbog tolikog
broja ljudi, pomoć je prioritizovana samo za porodice. Međutim, to ima i svoje
dobre strane, kao što je, npr., veća posvećenost deci.
U
10h ujutru sam išao ka posebnom kutku koji je rezervisan za Save the children.
Doručak se još uvek služio, a red za hranu je bio dugačak 15ak metara, pa sam
morao da ga zaobiđem da bih došao do prostorije za decu. Kutak se sastoji od
nekoliko stolova, par komoda sa fiokama u kojima su smeštene igračke i
različiti papiri i materijali za crtanje. Na podu, do zida, nalaze se dve
velike kutije sa igračkama. U prostoriji za decu se nalazilo ukupno petoro
dece. Svi su bili uzrasta 4-12 godina. Najmlađa je bila devojčica sa prostora
Iraka i pričala je kurdskim jezikom. Za njenim stočićem je sedela devojčica iz
Alžira, koja je pokušala sa njom da priča na arapskom, ali mislim da se nisu
baš najbolje razumele. Devojčica iz Alžira je bila starija 5 godina od nje i
učila ju je kako da koristi tempere. Od koleginice iz Save-a je tražila vodu za
tempere: „My friend, water please, water please.“, pokazivajući na tempere koje
su se našle tu na stolu. Dvojica malih Avganistanaca su bila na podu i igrala
se autićima.
Meni
je privukao pažnju jedan Avganistanac koji je sedeo sam za stolom. Bio je
zaokupljen kockicama i drugim geometrijskim telima. Od njih je napravio
zgradicu koja je bila malo arhitektonsko remek delo. Dok sam pričao sa koleginicom
iz Save-a, seo je za moj stočić, uzeo bojicu i hteo je da nacrta nešto. U tom
trenutku uzimam papir i stavljam ga u svoje krilo. Dečak je još uvek crtao.
Nedugo zatim mu pokazujem papir koji sam uzeo. Sada je to bio origami brodić.
On se jako obradovao, što se moglo zaključiti iz širokog osmeha. Vidi se da sam
mu privukao pažnju. Uzimam papir A4 formata i cepam ga na pola. Jednu polovinu
dajem njemu, drugu meni. Pokazujem mu da radi isto što i ja, što on momentalno
razume. Pravim brodić, a on pažljivo prati svaki moj potez. Završni potez pri
pravljenju broda je najzanimljivi, jer od nekog romba se odjednom stvori
brodić. On je bio veoma srećan što je uspeo da napravi. Ja mu pokazujem da sad
on sam napravi. Razumeo je šta želim. Posle nekoliko poteza, zastao je i
pogledao u mene očekujući pomoć. Ja sam mu pokazao koji je sledeći potez, a on
je to ponovio. Tako je bilo sve dok nije sam završio brodić. Gledao je par
sekundi u brod, kao da se divi svom umeću. Želeo sam da u potpunosti sam nauči
da pravi, te sam mu pokazao da sada skroz sam uradi. Uradio je većinu poteza,
pa je zastao. Kad me je pogledao, ja sam stavio svoj prst na čelo, dajući mu
signal da razmišlja. On se na to nasmejao. Uspeo je da napravi i taj potez.
Kada sam opet pokušao da mu pomognem, odmahivao je rukom uz osmeh, dajući na
znanje da će se potruditi sam da uradi. Uspeo je, završio je brod potpuno sam.
„Kucnuli“ smo se našim brodićima, kao da pravimo zdravicu. Potom sam uzeo neki
drugi papir i pitao ga – Avganistan?. On je klimnuo glavom. Pitao sam ga – Ćand salete (Koliko imaš godina)? On je
odgovorio davozda. Nikad mi nisu išli
brojevi na persijskom, a kada je video da nisam razumeo, prstima je pokazao –
12. Pitao sam ga na farsiju kako se kaže, pa sam imitirao avion. On je rekao
nešto što je ličilo na havopimo. Ja
sam pokazao na papir i onda smo obojica krenuli da pravimo avione. On je radio
na jedan način, a ja na drugi. To ga je zbunilo, mislio je da radi pogrešno. Uz
osmeh sam mu objasnio da radi kako hoće. Kada smo bacili avione, moji je mnogo
duže leteo nego njegov. Pokazao sam mu da poklanjam moj, ali da napiše svoje
ime na njemu. Napisao je Farsid. Pitao me je kako se ja zovem i rekao sam mu da
napiše ispod Stefan. Sa druge strane sam mu rekao da napiše Avganistan i ispod
Srbija. Zatim sam uzeo avion i ćirilicom napisao to isto. Dopalo mu se. Tada
sam uzeo papir i rešio konačno da naučim brojeve na persijskom. Napisao sam
brojeve od 1 do 10 i pitao kako se kažu na farsiju. Zapisao sam. To ga je
motivisalo da nauči nekoliko brojeva na srpskom, iako za par dana ide iz Srbije
(inšalah). Do skoro nisam znao da različito
pišu čak i cifre drugačije od nas. Rekao sam mu kako se izgovoraju naši
brojevi, a on je to zapisivao na njihovom pismu. Međutim, problem je nastao
kada smo počeli da pišemo preko 10. Pogledao me je sa nevericom dok sam
izgovarao 11, 12, 13. Počeo je kroz osmeh da viče saht, saht(teško)! Ja sam mu rekao saht nist, asun (nije teško, lako je). Pokušao je još jednom da
nauči i uspeo je. Ja sam se šalio da je težak farsi, ne srpski, a on me je
ubeđivao da je srpski mnogo teži. Zatim sam mu rekao da nacrta Srbistan. Nacrtao je nekoliko planina,
sunce koje zalazi, i ptice (onako kako smo ih mi crtali kao deca). Zatim je
nacrtao kuću i pored nje palmu. Ja sam se nasmejao, pokazao na palmu i rekao inđa ništa(moj pokušaj da kažem ovde
nema palmi. Fun fact je da Avgani i mi koristimo reč ’ništa’ J).
Počeo je jako da se smeje i da se izvinjava. Pitao sam ga za porodicu, koliko
ima braći i sestara. Rekao je da su sa njim majka i otac, brat i dve sestre.
Rekao je da želi da ide za Nemačku. Poželeo sam mu sofra hoš, srećan put, a rastali smo se istovremeno uz jedno hoda hafes.
U
razgovoru sa Farsidom sam doživeo nešto što sam više puta osetio - bolje se
razumem sa decom sa kojom ne delim isti jezik, nego sa odraslima. Nadam se da
će u Nemačkoj postati jednog dana uspešni konstruktor aviona, brodova ili
arhitekta. J
Stefan Dimić,
KlikAktiv
Нема коментара:
Постави коментар