Kada bih imala svoj svet
sve bi bilo besmisleno.Ništa ne bi bilo onakvo kakvo jeste, zatošto bi sve bilo
onakvo kakvo nije. I suprotno, ono što jeste ne bi bilo.
I ono što bi bilo ne
bi. Razumeš?
Alisa u zemljičuda, Luis Kerol
Ako razumeš napisano nastavi sa čitanjem,
ako ne, opet nastavi da čitaš da bi razumeo,
jer u tome i jeste ideja ovog teksta.
Da li ste nekada čitali Alisu u
zemlji čuda? Ako jeste ovo je jedna drugačija perspektiva ove priče, a ako ste
među onima koji nisu, sada ćete uvideti sličnost između ove priče i izbegličke
krize. Pre početka putovanja kroz zečiju
rupu opremite se dubokim čizmama koje su otporne na etiketiranja,
predrasude i netoleranciju. Zaboravite na vreme i otkucavanje sata, iako će vas
Beli Zec stalno opominjati da
požurite. Na ovaj putu ponesite sa sobom kolačić na kom piše pojedi me, ali nemojte ga jesti, dok se
priča ne završi. Ako ste poslušali naše savete krećemo!
Zamislite jednu veliku zečiju rupu u koju ste upravo upali, i tako dugo,
dugo padate ne znajući gde joj je kraj. Ne znate šta će vas sačekati sa druge
strane rupe (ako išta postoji), ne znate da li ćete ,,pasti“ na nešto udobno,
ne znate da li je tamo toplo ili hladno, ne znate ko tamo živi, da li će vas
prihvatiti, zapravo sve vreme putovanja živite u jednom velikom NE ZNAM. Tako
vi putujute, a oko vas se smenjuju različita lica. Neka su namrštena, neka se
smeju, neka bi da razgovaraju, ali ih ne razumete, neka deluju otuđeno, ali vi i
dalje putujete... Onda se nađete pred raskrsnicom, ne znate gde da skrenete,
ali i dalje negde putujete. Putujući nailazite
na mnogobrojne raskrsnice na kojima predahnete u nadi da zečijoj rupi ima
kraja.
Ako ste se bar malo stavili u ovu situaciju onda vam je jasno da deci izbeglicama
koja putuju bez pratnje roditelja/staratelja ovako izgleda svaki dan, kao putovanje bez kraja, ne znajući kada će se
završiti i koga će sve sresti na tom putu. Oni nailaze na mnogobrojne raskrsnice (koje su u ovom slučaju
različite zemlje) u kojima se kratko zadržavaju i onda se put opet nastavlja. Jedna
od tih raskrsnica na koju su naišli je i naša zemlja. Naime, u proteklo vreme u
našoj zemlji je zabeleženo dosta slučajeva dece koja su zbog okolnosti
razdvojena od svojih roditelja/staratelja. Ovakve neizvesnosti im se dešavaju
svakodnevno, a povrh svega se brinu i o osnovim egzistencijalnim pitanjima: da
li će imati hranu, odeću, obuću, da li će uspeti da pređu granicu, a ako uspeju
putovanje se tu ne završava, jer ne znaju šta ih čeka u nekoj novoj sredini...
Ovde nam nisu potrebni statistički podaci, koliko je ljudi napustilo
svoje domove, kakvo je političko stanje u tim zemljama, već samo jedno razumevanje kako im je ovde i sada.
Citat sa početka teksta je imao nameru da ukaže koliko je bitno da razumemo da
svako od nas ima svoje viđenje sveta. Da ono što nekome deluje besmisleno za
druge je puno smisla i važno. Sve u perspektivi. Tako i deci izbeglicama, oni
žele jedan novi svet za sebe, sigurno
mesto gde mogu da žive sa svojim najbližima, mesto u kom će izgraditi svoj besmisleni smisao. Oni neke stvari ne
mogu vratiti, ali mogu dobiti tanjir tople supe, ljubazan osmeh, igru koja je
univerzalni jezik za svu decu. Ne moramo praviti svečanost kako je to uradio Ludi Šeširdžija na svojoj čajanki, ali
možemo biti dovoljno senzibilisani da shvatimo da je jednostavna šolja, sa
jednostavnim čajnikom sasvim dovoljna.
Ovo treba da zapamtimo, jer mi nekada možemo prolaziti kroz ovakvu zečiju rupu, i
onda će nam biti potrebno da neko nosi one duboke čizme sa početka teksta koje
su otporne na bilo kakav vid diskriminacije i da nas razume. Sada pojedite
svoje kolačiće ili ih bolje podelite, jer lepše je kada rastemo zajedno.
Dragana Purešević
Diplomirana pedagoškinja na master studijama
Нема коментара:
Постави коментар