петак, 08. април 2016.

Zašto je važna senzibilizacija za razumevanje potreba dece izbeglica koja putuju bez pratnje roditelja/staratelja?

"Senzibilizacija" je velika reč za brigu. "Deca izbeglice koja putuju bez pratnje roditelja/staratelja" su, kratko rečeno, deca. Da li treba brinuti o deci? To je pitanje koje se i ne postavlja jer se odgovor prosto podrazumeva. Ali da li uvek na najbolji način delamo u skladu sa tim glasnim "da, treba"?

Na primer, kako je škola kroz vreme postajala sve bolje mesto za decu? Tako što su pedagozi postajali sve senzibilizovaniji za potrebe dece! Ja sam studentkinja i mogu da pratim predavanje od dva sata. Ali to ne može i sedmogodišnje dete, pa časovi traju 45 minuta. Isto tako, razlomci se ne uče u prvom razredu, postoji pauza između časova, veliki odmor za jurnjavu i užinu... Budite zahvalni senzibilizovanim učiteljima što više ne klečimo na kukuruzu! Dakle, sadašnje škole su dosta naprednije u pogledu osetljivosti za dečije potrebe od škola iz 19. veka. Ako se složimo sa tim da ceo svet treba da bude senzibilizovan za dečije potrebe kako bi mogao da ih prepozna i zadovolji, videćemo da ima mnogo mesta za poboljšanje.

Deo sveta koji treba što pre i što u većoj meri informisati i osnažiti za potrebe dece su evropske izbegličke rute. Jedna od važnih tačaka na toj ruti je i Srbija, gde je samo u februaru ove godine registrovano oko 37.000 novopridošlih Sirijaca, Avganistanaca, Iračana... Čak 39.5% registrovanih izbeglica i migranata su bila deca.[1] Ako mislite da su ta deca uvek u pratnji roditelja ili staratelja, nažalost, varate se. Prema podacima Agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija, od svih registrovanih izbeglica koji su tokom 2015. godine prošli kroz Srbiju, oko 10.600 njih bili su maloletnici bez pratnje.



                                                   Sirijskom dečaku drugo dete nudi hranu na železničkoj stanici u Budimpešti.
                                                   Preuzeto sa The Sydney Morning Herald  

Da bismo osigurali da Srbija bude bolje mesto za decu izbeglice koja putuju sama, moramo da suštinski razumemo njihove potrebe. Pripremljeni treba da budu svi, kako oni koji direktno pomažu (poput volontera), tako i oni koji donose odluke o sudbini dece (poput političara), pa i oni koje će se samo potencijalno susresti s tom decom (npr. biće pozvani da učestvuju u dobrotvornim akcijama).

Pre svega, treba da se stavimo u poziciju dece i da pokušamo da zamislimo u kakvom su stanju, kako se osećaju i šta misle dok su sami u nepoznatoj državi. Da li su gladni? Da li im je hladno? Da li su uplašeni? Da li su usamljeni? Da li se osećaju napušteno i iznevereno? Da li su tužni? Da li su ljuti? Da li nas razumeju kad im se obraćamo? Da li znaju kuda dalje? Ili su sve to zajedno.

Bilo da smo se lično upoznali za decom izbeglicama, bilo da smo ova pitanja sada postavili samo sebi, jedno ostaje jasno: deca izbegličke krize su samo deca. Imaju dečiji izgled, i dečiju maštu, i dečije potrebe. Jedino što ih izdvaja od druge dece je to što zadovoljenje njihovih potreba osujećuju spoljašnji uslovi na koje ona nikako ne mogu da utiču. Posebno ukoliko su prepuštena sama sebi jer nemaju roditelja ili staratelja koji bi brinuli o njima, što ih čini daleko ranjivijim od dece koja putuju uz pratnju. 

                                                                          Deca u izbegličkom kampu prave sneška.
                                                                          Preuzeto sa CNN

Koraci podrške su sledeći: 1) identifikacija potreba dece, 2) identifikacija načina da se te potrebe zadovolje, 3) promena spoljašnjih uslova radi zadovoljenja potreba dece. Pri koraku 1 je veoma bitno primetiti da potrebe dece, kao i svih ljudi uopšte, idu dalje od onih egzistencijalnih, poput gladi i žeđi. Tu su i potrebe za sigurnošću, za lečenjem, za porodicom, za učenjem, za igrom, za društvom, za komunikacijom,... Korak 2 - identifikacija načina zadovoljenja potreba - podjednako je bitan, ali se često previđa. Zamislimo samo banalne primere davanja vode nekome ko je gladan ili kompleksnije, kao što su pružanje pravne ili psihosocijalne pomoći na jeziku koji dete ne razume. Tek kada smo prošli korake 1 i 2, možemo da pređemo na 3 i da deci odistinski pomognemo.

Možda ćemo, kada postanemo osetljivi za potrebe dece izbeglica, osetiti empatiju koja nas pokreće da nešto za tu decu i uradimo. Jasno je da samo kombinacija senzibilizacije, empatije i dobro postavljenih sistemskih rešenja utiru put promišljenim i efikasnim individualnim i kolektivnim akcijama u cilju poboljšanja statusa dece izbeglica koja putuju bez pratnje roditelja/staratelja.
Aleksandra Lazić
Diplomirana psihološkinja na master studijama
Volonterka Prijateljia dece Srbije




Нема коментара:

Постави коментар